ZIVOTOPIS*

*Ovaj naslov Ericeve pesme uzeli smo za naslov cele stranice na kojoj ce se naci jos pesama koje odslikavaju zivot!

 ZIVOTOPIS

Brdo

do neba

i do

ko raka

gde moze i vocka

i klas

i pcela.

Tri brata hrasta

tri stoletnjaka

stoje na juznoj kapiji sela.

Svi smo ovde

pomalo rod

po suncu

sto nas sve isto pece

po strahu

s kojim cekamo plod

po reci

sto nam kroz zile tece.

I svi druciji. Ali bas zato

sudbina nam je uglavnom ista

Ma kolko budni buckali blato

u snu su nam nebesa cista.

Slavni po pesmi, po psovci socnoj

i zednoj dusi - toj zivoj rani

Kuce su nam na istocnoj

a groblje na zapadnoj strani.

Bem ti svakog cara s dinara

Tapije

menice i krstenice

Bem ti lik svetog mlinara

utisnut u svako zrno psenice

Bem ti krv krvi

bem ti kost kosti

i so na sofri, boze me prosti!

Duvaju vetrovi iz vucje koze

i raspiruju zariste klica

Pomozi, boze! Sto covek moze

to ne moze ni mrav ni tica!

Pastorcad sudbe i deca dece

jos od malena primamo mandat

cuvara ognjista sto vecno tinja

U sedmoj godini vrtimo pece

i zivot nam je ravan ko Banat

nad kojim zlatna kisa rominja

U dvanaestoj pecemo zanat

kod belih udovica i bescvetnica.

U petnastoj slavu slavimo

Slavu slavimo, decu pravimo

Pravimo sinove

kceri radjamo

i ne od cega ne zaziremo

Rodjenog brata kamom gadjamo

i prva brda naziremo.

Vino pijemo, tugu krijemo

u tudjoj duplji gnezdo svijemo.

Godine lete i zvezde prete

zemlji

sto od nas cini robove

Od dvadesete do tridesete

kopamo rovove i grobove

S djavolom ortacimo

i konacimo

pod vedrim nebom

tom vecnom kruskom

Uvece zenu opkoracimo

u zoru ispadne vojnik s puskom!

U tridesetoj vec smo starci

mrki i sneni u svojoj seni

i senci oceva i sinova

Zemlju rijemo, nebo brijemo

brcice strucamo, uvis pucamo

s mene na ustap zene tucamo

pred crkvom klecimo i cevcimo

rakiju kojom rane lecimo

nad kucnim pragom nadneseni

ko prerodila loza vinova.

U cetrdesetoj brke cupkamo

i unucice sto nam se penju

po grbacama nezno cupkamo

i pricamo im o ordenju

o tom jedinom blagu sto zveci

u budjavim budjelarima nasih reci

ko nevazeci stari stoparci.

U pedesetoj brke sucemo

brke sucemo, zene tucemo

poneku ruckonosu nazor svucemo

u kukuruzu … i krv vucemo

uz brda sve veca i tvrdja

po kojima se vec hvata rdja.

U sezdesetoj, podmladjeni

vijamo zenskarinje ko divojarci

I zaludjeni tim poznim lovom

zaboravimo nebo nad glavom

zaboravimo munju nad krovom

i zemlju obraslu suncem i travom.

Zasladimo nekom mladicom

gorki vek sto nam opet omili

ko predvecerje pod sadnicom

koju smo sami nakalemili.

Potom pocinje druga i duga

starost ko setnja kroz bivsi vrt

Mesto slavuja zivka nas vuga

i smrt nam nanjusi trag kao hrt.

Primetis: laste se vracaju s juga

a svud u tebi jos veje sneg

Dodirnes srp i rucice pluga

i ljosnes o zemlju ko supalj teg.

Negde na bregu skoci cvoruga

i beleg strasne zemljine kraste

nad kojom dan-dva rominja tuga

pa na posletku i to zaraste.

I dok se u nama mrak gusne - vedra

zemlja ko krava na suncu drema

i bljeste stabla ko zenska bedra

medju kojima nas vise nema.

Pa zini jednom, gladna ledino

Zivot ce i posle nas neko tkati

I nasa krv ce biti to vino

kojim ce kolace prelivati

Od svih cekanja, smrt je jedino

sto cemo sigurno docekati!

To nije kraj, vec beskraj gde stizes

pokapan voskom i verolomstvom

Pakao i raj su tu mnogo blize

grob bez potomstva i grob s potomstvom

Kad ih izveze dostojno ime

i oci zaliju koren slovima

i krstace se sirove prime

i rode ko tresnje po bregovima!

Dobrica Eric