U Srbiji pada kisa, danonocno, neprestano

u Srbiji trune zito, povrce i voce rano.

Na grudima majke Zemlje Srbija je ziva rana

Po njoj pada slana kisa, po njoj pada rosa slana

Sto nam spira sjaj iz oka, srmu reci, boju lica

rumen ruza, zlato klasja, plavi miris ljubicica.

U Srbiji pada kisa, nabujale sve recice

To su suze rusnih majki, i oceva, i decice.

Mnoge su se pticurine na Srbiju obrusile

Belosvetski gavranovi, lesinari, orlusine

Prizeljkuju da Srbija sustane i oci sklopi

da raznesu njene kosti po Aziji i Evropi

I da bace na trpezu pred svog slepog crnog kralja

Srce zemlje Srbijice, Srce celog Pravoslavlja

Srce Boga i Coveka, arhangela i deteta

sto svetluca ko kandilo u bezdanoj tami sveta.

U Srbiji pada kisa, pocrnela bela rada

U Srbiji trune radost, trune ponos, trune nada.

Al to nije ona kisa sto kaplje s nebeskog svoda

to je kisa iz ociju, to su suze srpskog roda

Sto tone u zivo blato nesloge i nemastine

jer ga hoce da rasrbe, raskuce i razbastine.

Kad se jednom razoblaci i kad opet sunce grane

najplodnija srpska polja bice bare i solane.

Mesto razi i psenice, mesto sljiva i jabuka

mesto grozdja i krompira i crnog i belog luka

Mesto meda od bagrema, od lipe i poljskog cveta

bice soli od nasih suza za dusmane sirom sveta:

Da posole i presole svoj hleb, vodu, vino, hranu

da sanjaju slana brda i doline gde izgreva

Slano sunce sto sad greje srpski narod na Balkanu

koji place samo zato sto mnogo voli da peva!